Zastava Srbije | Zastava Bosne i Hercegovine
Email Print

ZAKON O PRIVREDNOJ KOMORI CRNE GORE: Institut za pravne studije smatra da je članarina koju Privredna komora trenutno naplaćuje nezakonita, jer ona kao takva nije predviđena Zakonom

07.06.2017.


Članarina koju Privredne komora sada naplaćuje je nezakonita jer ona kao takva nije predviđena Zakonom o privrednoj komori Crne Gore ("Sl. list RCG", br. 42/98), ali s obzirom da Komora ima javna ovlašćenja i ukoliko bi se promijenio zakon, članarina bi mogla postati ustavna zavisno od nivoa javnih ovlašćenja, ukazao je direktor Instituta za pravne studije dr Ilija Vukčević.

PKCG je kao udruženje donijela odluku za 2017. godinu da su sva "privredna društva, banke i druge finansijske organizacije, organizacije za osiguranje, preduzetnici i drugi oblici organizovanja koji obavljaju privrednu djelatnost" u Crnoj Gori dužne da obračunavaju i plaćaju članski doprinos PKCG po stopi od 0,27 odsto na osnovicu koju čini iznos svih bruto zarada zaposlenih.

Iz Građanskog pokreta URA najavili su da će Ustavnom sudu podnijeti inicijaticu za ocjenu ustavnosti Statuta i Odluke Privredne komore o plaćanju članarine za 2017. godinu. Potpredsjednik URA Miloš Konatar ukazao je ranije da PKCG predstavlja "parazitsku organizaciju koja živi na račun preduzetnika i privrednih društava koji su suprotno Ustavu Crne Gore ("Sl. list CG", br. 1/2007 i 38/2013 - Amandmani I-XVI - dalje: Ustav) primorani, bez prava izbora, da budu članovi i plaćaju članarinu". Iz PKCG su naveli da oni članarinu naplaćuju po zakonu.

Dilema o ustavnosti obaveznog članstva proističe iz specifične pravne prirode Privredne komore. U "kontinentalnom modelu" privredne komore su institucije i subjekti javnog prava sa obaveznim članstvom na koje država putem zakona prenosi jedan dio javnih ovlašćenja. U ovom obliku komore postoje u značajnom dijelu država na tlu Evrope, a izbor crnogorskog zakonodavca je bio upravo taj da se Privrednoj komori na osnovu zakona prenese određeni obim javnih ovlašćenja što im daje poseban status u pravnom sistemu, navodi Vukčević.

Sa druge strane, postoji privatnopravni model sa dobrovoljnim članstvom, u kojem su komore subjekti privatnog prava, te za svoje članice, na komercijalnoj osnovi, obavljaju određene usluge. Takve komore javljaju se u nekom obliku privrednog društva, a države koje su usvojile taj model nemaju posebno zakonodavstvo u pogledu organizacije i nadležnosti komore.

Problem leži u lošem normiranju ove materije na osnovu zastarelog zakonskog teksta iz 1998. godine. Naime, iako se Zakonom o Privrednoj komori na ovu instituciju prenose određena javna ovlašćenja, pitanje obaveznog članstva nije sadržano u njegovom tekstu već se isto propisuje članom 2 Statuta Privredne komore. Valjano regulisanje ove problematike nalazimo, npr., u članu 2 Zakona o Hrvatskoj gospodarskoj komori, kao i članu 10 Zakona o privrednim komorama Srbije, koji eksplicitno propisuju da se članom komore postaje upisom u registar privrednih društava. Sa druge strane, u našem pravnom sistemu treba ukazati na član 40 stav 2 Zakona o advokatima koji predviđa da se "advokati obavezno udružuju u advokatsku komoru".

Pošto je na osnovu člana 9 Zakona o Privrednoj komori pitanje "broja članova" komore prepušteno da se uredi Statutom riječ je o tzv. "ekscesivnoj delegaciji nadležnosti", što je suprotno ustavnom principu zakonitosti iz člana 145 Ustava, jer podzakonski akt ne može sadržati odredbe kojima se utvrđuju prava i obaveze za građane i pravna lica.

Ukoliko bi se obavezno članstvo uključilo u Zakon o Privrednoj komori, da li bi ono bilo u skladu sa Ustavom?

Sloboda udruživanja u članu 53 stav 3 Ustava sadrži i eksplicitnu zabranu da niko ne može biti primoran da bude član nekog udruženja (freedom not to associate), pa ovu dilemu često srećemo i u praksi drugih nacionalnih ustavnih sudova. U Srbiji je u toku postupak ocjene ustavnosti u pogledu istog spornog pitanja, dok je Ustavni sud Hrvatske u svojoj ustaljenoj praksi više puta odbacivao ovakve inicijative. Naime, isti je stava da u pravnom poretku postoje institucije javnog prava, čiji se članovi u njih ne udružuju u ulozi "građana", već pripadnika odredene struke. Takve institucije svoju djelatnost obavljaju na osnovu posebnog zakona, a na njih država u pravilu prenosi i javna ovlašćenja.

Ovo stanovište se naslanja na praksu Evropskog suda za ljudska prava koji je još 1981. godine u predmetu Le Compte, Van Leuven and De Meyere v. Belgium, donio odluku da obavezno članstvo medicinskih radnika u belgijskoj komori nije suprotno pravu na slobodu udruživanja iz člana 11 Evropske konvencije. Sud je smatrao da je riječ o javnoj instituciji koju nisu osnovali pojedinci, nego je osnovana zakonom i koja je integrisana u strukturi države, a dodijeljena su joj značajna upravna, disciplinska i druga ovlašćenja pa u tom svojstvu sprovodi postupke koji proizilaze iz javnih ovlašćenja.

Dakle, u slučaju da je obavezno članstvo predviđeno zakonom ono može biti saglasno Ustavu. Vukčević smatra da odgovor leži u obimu prenesenih javnih ovlašćenja što je diskreciona ocjena Ustavnog suda. Ukoliko se nekom udruženju zakonom dodijele značajne javne ingerencije onda se obavezno članstvo propisano zakonom treba smatrati u skladu sa Ustavom. Sa druge strane, ukoliko je nivo ovlašćenja marginalan, onda je propisivanje obaveznog članstva besmisleno. U tom cilju bi bilo dobro uraditi komparativnu analizu nadležnosti naše Privredne komore sa nadležnostima drugih komora, pogotovo onih koje su bile predmet odluka drugih ustavnih sudova, kao i Evropskog suda za ljudska prava.

Ne može se članarina udruženju naplaćivati kao da je dio državnih poreza i doprinosa

Problem je iste prirode kao i kod obaveznog članstva. Statutom, odnosno odlukom kao opštim pravnim aktima niže pravne snage od zakona, regulisana su pitanja koja su u isključivoj nadležnosti zakonodavca. Član 19 Zakona o Privrednoj komori predviđa da, između ostalog, sredstva za rad komora obezbjeđuje putem članskog doprinosa ali ne propisuje njegovu sadržinu i elemente.

Pomenutim podzakonskim aktima, za članice koje imaju više od pet zaposlenih, članski doprinos se definiše kao porez u širem smislu, preciznije kao parafiskalitet - doprinos. Riječ je o destiniranom prihodu kojim se finansira određena paradržavna institucija na koju su prenesena određena javna ovlašćenja čija se pravna priroda ne razlikuje od doprinosa za socijalno osiguranje. Zamislite situaciju kada bi npr. Fond PIO umjesto Skupštine mogao da utvrđuje osnovicu, stope i druge elemente doprinosa za penzijsko-invalidsko osiguranje. Sa druge strane, Advokatska komora i druga strukovna udruženja na koja su na osnovu zakona prenesena javna ovlašćenja takođe imaju mogućnost da se finansiraju od članarina ali je ona uređena kao fiksni godišnji iznos. Kada bi svako udruženje ove vrste definisalo članarinu na način kao Privredna komora, onda bi se pod formom "članarine" uveo niz fiskalnih nameta što predstavlja isključivu ingerenciju Skupštine.

Zato je sadašnji način regulisanja ovog pitanja suprotan članu 142 stav 3 Ustava koji predviđa da se porezi i druge dažbine mogu uvoditi isključivo zakonom. To znači da bi odredbe o ovako koncipiranom članskom doprinosu morale biti sadržane u Zakonu o privrednoj komori, zaključuje Vukčević.


IZVOR: Vebsajt Vijesti, Goran Kapor, 05.06.2017.


Naslov: Redakcija